Предраг Вертовшек

УРБАНИ ПОПУЛИЗАМ ИДЕОЛОГИЈА И ПРАКСA

Суочени смо са дилемом: да ли се урбапи развој посматра са становишта процеса демократизације или се, обратно, процеси демократизације посматрају са становишта урбаног развоја? Односно, да ли је град производ и слика схватања света и односа у друштву или, пак, појава и развитак градова и њихов карактер утичу на друштвене процесе и на устројство друштва? Додатну нејасноћу уноси и појам демократизације, односно демократије. Намеће се питање: шта се под тим подразумева?

Сведоци смо да су изрази демократија и демократско присутни у политичкој реторици најразличитијих покрета и партија, не ретко опречних опредељења. Оно што им је заједничко, и што се увек налази у средишту њихових програма, реч "народ", такође је растегљив и вишезначни појам.

У архаичним заједницама и у савременој терминологији која се односи на народностваралаштво, реч "народ" има руралну кoнотацију. Међутим, у терминологији револуционарних покрета од Виљема Оранског и Кромвела па до Демулена и Мараовог "Пријатеља народа". појам народа има знатно шире значење.

Корени демократије "Дема" или "демос" на подручју старе Атике била је територијална заједница, мања самостална општина сеоског типа, са својим локалним надлежностима. Временом "демос" улази у састав полиса, града- државе. На тој основи развила се атинска демократија. "Демос" није више само општина, насеље, земља, крај, већ и народ, слободни грађани. Ово потоње толико претеже да "демократија" није ништа друго до "владавина народа".

Такав ток битно утиче на структуру града. Тежиште око ког се формира више није акропољ већ агора.

Творевине сличне агори и нешто каснијем римском форуму нема у теократским гра-довима Месопотамије, у херметичкој цивилизацији старог Египта, ни у строго гео-метризованим тоталитарним градовима Далеког Истока, заснованим на космолош-ким начелима. Ма колико били брижљиво планирани и грађени, нема у њима ничег што 6и наличило на центре и стецишта друштвеног и политичког живота града. Чувени пекиншки 'Т'јен-ан-мен" (у преводу "Капија Небеског мира") на једном од улаза у царски Забрањени град, има испред себе велики празан простор, који 6и пре могао да симболише "небески мир" него што се погрешно данас назива тргом.

Грађански концепт

Од значаја јe да јe историjски и институ-ционално двмократија у нопосредној ввзи са урбаним развојем и са особеном физич-ком структуром града. Кроз читав сродњи век градови Западнв Европе, добијајући одређена права и повластицв, са тргом, еквивалвнтом агоре, били су носиоци духа демократијв и њених идеја, упркос појава-ма тиранијв и аутократије. Били су тле из кога је поникла и развила се грађанска демократска идеологија XVIII и XIX века.
Револуције тог узбурканог времена почињале су и завршавале се на градским
барикадама и улицама са епицентром у метрополама. Учесници су били "lеs сitоуеns".

Концепт "народних маса"

Са двадесетим веком демократија почиње да добија нове садржаје. Мексичка револуција 1910-1917 уводи трајно нове актере на историјску сцену: народне сељачке масе и герилско ратовање. Биће то главна карактеристика револуција овог века, како оних екстремно левичарских, тако и екстремно религиозних у исламским земљама. За разлику од ранијих, грађанских, ове револуцијв одигравају се у недовољно развијеним земљама источне хемисфере и у земљама "трећег света".
Није неважно ни безначајно како се то од-разило на схватања демократије. Традиционалном типу, зачетом у грчком полису, заснованом на слободним грађанима, на искуствима демоса и европске грађанске цивилизације, супротстављен је нови тип демократије. Да бисмо га разумели морамо се опет вратити старим Грцима.

Карактер разлика

У грчком језику постоје два назива за на-род: "демос" и "лаос". Док "демос" има више политичку садржину и смисао, дотле је "лаос" народ схваћен као пучанство, становништво, људи, мноштво. Истовреме-но овај термин означава и војску, војнике, дружину, момчад, чељад. Народно стваралаштво, фолклор, је "лаографиа" а народно градиттељство "лаике икомодија". У речима "лаик" и "лаицизам" постоји не само њихов заједнички корен, већ и њихова заједничка семантичка компонента.

Полазећи од ове разлике може се рећи, насупрот демократији заснованој на народу - демосу, слободним грађанима, постављена демократија која полази од народа-лаоса, од народа-становништва, дружине (додајмо "класе"), војске ('наоружаног народа"). Авангарда, као свесни део народа - лаоса, лаичке масе, у том контексту има своје логично оправдање и смисао.
Ова дистинкција није безначајна и неважна ако се има у виду да је ово потоње схва-тање демократије у својим најекстремнијим видовима не само антиграђанско, већ и антиингелектуално ("културна револуција" у Кини, "Црвени Кмери", подела интели-генције на "поштену" и "непоштену") и антицивилизацијско (Талибани, шеријатско право, исламски фундаментализам).

Специфичности прелазног стања

На размеђи ова два типа демократије налазе се данас такозване "земље у тран-зицији". Настојања на промени превазиђених система вредности и тешкоће у одрицању од старих норми, повлаче за собом структуралне поремећаје у многим областима, специфичним за сваку средину. Уверењеда је народ, као релативна категорија, а не грађани, основа демократије, дубоко је укорењено и даље код нас са импликацијама у многим областима друштвеног и културног живота, у свакодневном понашању и начину размишљања. Слогани "народ то воли", *народ зна шта хоће", "народ не греши", чине основу популизма, као једног од идеолошких оквира овог прелазног типа. Упоредо са њим стоји други, на изглед супротни, ауторитарни оквир који почива на оданости свему што је доми-нантно, преовлађујуће и прокламовано са ауторитарног места; његова је суштина згуснута у синтагми "плебисцитарно опредеље-ње народа". Ова два идеолошка оквира се допуњавају, чине коплементарни пар.

Узајамним деловањем популистичког и ауторитарног оквира створени су произвољни системи вредновања и понашања. Право на слободу меша се са правом на непринципијелну импровизацију, једнакост пред законом поистоввћује се са изједначавањем вредности, лаичко мишљење има исту тежину са научно утемељеним, компетентно и некомпетентно се преплићу, рационална мисао потискује се у корист ирационалне, логички суд замењује се алогичким. У креативној, културној сфери, на већ клиза-вом терену створеном постмодерним превирањем, суд укуса је крајње релативизиран. Дилетангизам и неукус на градитељској сцени корелативни су са оним на естрадној сцени.

Последице по урбани развој

Стање "између" нарочито је видљиво у развоју градова и насвља. Традиционално село више не постоји, а градски идентитет и аутентична градска култура су уздрмани и доведени у питање. Разлика између града и села се смањује, али у негативном смеру. И село и град следе неку разгра-ђену руралну предоџбу о граду која је антитеза урбанитету. У основи то је попу-листичка оријентација која се условно може назвати "урбаним популизмом". Упркос замени целокупног грађевинског фонда, село се није урбанизовало, а град је изложен својеврсној рурализацији која нема ничег заједничког са традицијом. Створено стање не може се дефинисати ни као аутентично рурално, ни као аутентично урбано, већ пострурално. Патолошко стање у коме нема развоја већ некохерентног физичког умножавања1.

Закон о легализацији дивље подигнутих зграда, који има један циљ, да држава убере таксе и доприносе, додатно подстиче све присутнији катаболичан процес. То је пут који се трасира већ деценијама и сада је добио свој законодавни облик.

Али, не само дивље подигнута насеља, већ и грађење ван контекста, одсуство урбаног понашања, трауматично надограђивање архитектонских дела из ранијих времена довршених као целина, незналаштво, паланачки дух и провинцијализам праћени инвазијом киоска, ћепенака, насумице постављених помоћних објеката, гаража, кафетерија, барака, све то малигно градско ткиво је ван утицаја релевантних факто-ра који треба да усмеравају развој града. Архитектонска струка је затечена, збуњена и одсутна, неспремна да звони на узбуну. Осим, ако дванаести час није већ прошао. На штету и демоса и лаоса.

Закључак

Нагли успон западноевропске цивилизације у једном, историјски гледано, кратком временском раздобљу (између друге и треће технолошке револуције) може се приписати у првом реду улози и домету грађанске експанзије економске, политичко-социјалне и културне.
Пут који је пређен од Перикла и његових схватања о врлинама атинске демократије ("Надгробни говор палим борцима"), па до Монтескјеове теорије о подели власти на три суверена дела ("Дух закона"), био је дуг преко два миленијума. Тај пут припремио оно што ће се догодити у току задњих неколико стотина година.

Наша домаћа историјска кретања била су другачија. Отоманска окупација прекинула је наш феудални развој, уништила властеоску културу, која је под деспотима почела да поприма оригиналие ирте. Сачувао се само фолклор, чији је најизразитији про-минент био Вук Стефановић Караџић.

Након одласка Турака ствара се грађанска култура према западним узорима, задржавајући при томе неке своје аутентичности. Значајан посредник била је Војводина. Али, није прошло ни сто педесет година да би се са поретком успостављеним иза Другог светског рата ствари усмериле у другом правцу: градска култура губи обележја гра-ђанске културе.

У том периоду архитектура се подстиче, улажу се замашне инвестиције, ничу нова насеља и градови. Гради се много, али и руши много. Свуда је присутна администрација са својим особеним начином размишљања (сетимо се промашених инвести-ција).

Извесно је да није могућ конзистентан урбани развој без укључивања целокупне заједнице, друштвене и националне, у савремене цивилизацијске токове. Међутим, то је проблем који не може да решава усамљено архитектонска струка, поготово када је и у свом сопственои домену гурнута на маргину.

___________________
1) "Оно шга можвмо именовати новим аспектом у архктектури и урбанизму је следеће:
а) Раст било ког систма је основа за његов развој, апи не и услов.
б) Развој било ког систеиа иоже бити праћен растом, али то није неопходно.
в)Раст било ког систвиа бвз развоја је бопесно стање.
' Људско биће, ИЛИ било који други систем. аш еачо расте а не развија се постаје чудовишна бвба'...'
(Јелисавета Калвзић, Нови аспектм у архитектури и урбанизиу уг Уналређење становања '98. Зборник радова. изд. Архи-тектонсхи факултет у Београду. Беосрад 1998, 241-246.