Društvene mreže i informisanje

Društvena mreža je pojam koji potiče iz sociologije. Predstavlja društvenu strukturu sačinjenu od skupa društvenih aktera (poput pojedinaca ili organizacija), skupova dijadnih veza i drugih društvenih interakcija između aktera. U svetu Interneta su se one preslikale u ono što još nazivamo i engleskim pojmom „social media“ (društveni medij). To su interaktivne tehnologije koje omogućavaju stvaranje, deljenje ili razmenu informacija, ideja, zanimanja i drugih oblika izražavanja putem virtuelnih zajednica i mreža.

Postoje neke zajedničke karakteristike društvenih mreža na Internetu:

– To su interaktivne aplikacije zasnovane na Internetu Veb 2.0.
– Sadržaj koji generišu korisnici – kao što su tekstualni postovi ili komentari, digitalne fotografije ili video zapisi i podaci generisani kroz sve mrežne interakcije – predstavlja krvotok društvenih medija.
– Korisnici stvaraju profile specifične za uslugu za veb lokaciju ili aplikaciju koje je osmislila i održava organizacija društvenih medija.
– Društveni mediji pomažu razvoju mrežnih društvenih mreža povezivanjem korisničkog profila sa profilima drugih pojedinaca ili grupa.

Kako je – tako je. Činjenica je da mnogo nas koristi društvene mreže kao sredstvo informisanja. Činjenica je i da na njima može da se nađe mnogo toga. Mnogima je već postala ozbiljna navika da imaju neophodnu „dnevnu dozu“ duštvenih mreža. Ali, treba da se podsetimo važne činjenice: društvene mreže nisu mediji. Prema nekim definicijama, one su „akteri nalik medijima“. One proizvode sadržaje nalik medijskim, ali one nisu mediji. Jer, one nemaju uređivački koncept i uređivačku politiku kakvu imaju mediji.

Svaki put kada koristimo Internet, a posebno društvene mreže, treba da obratimo pažnju na puno stvari. Mreže stalno nude neke informacije, postoje algoritmi koji nam plasiraju različite informacije koje vidimo, a nisu naša odluka da ih pogledamo. Na mržama se dele informacije za koje nije sigurno da li su istinite. Zato je za svaku priču sa mreža neophodna dodatna provera iz više izvora. Jedino tako možemo imati pouzdane činjenice o nekom događaju – jedan izvor nije dovoljan. Društvene mreže mogu biti izuzetno značajne, ali samo kada se koriste na pravi način.

Neophodan je solidan nivo medijske pismenosti da bi čitalac, kada nešto pročita na društvenoj mreži, mogao da samostalno proceni ili proveri tačnost te priče. Uz to, neophodno je i postojanje pravih, tradicionalnih medija koji bi bili mesto gde se ta provera može obaviti.

Mogućnost da se na društvenim mrežama bude anoniman je i mogućnost za širenje dezinformacija. Same društvene mreže, svakako, nisu loše. Problem je sadržaj i količina sadržaja koji je nemoguće kontrolisati i proveravati. Na drugoj strani, tim i takvim sadržajima često veruje mnogo ljudi. Tu interaktivnu prirodu mreža, kao i njihovu multimedijalnost dosta koriste onlajn mediji. Na mrežama, definitivno, postoji neko malo zrno tzv. građanskog novinarstva. Tu učesnici daju određene informacije o problemima koje kasnije novinari koriste za svoje tekstove. Društvene mreže su, dakle, apsolutno korisne za svaki medij. Jer, ako ništa drugo, odatle doalzi veliki deo njihove publike.

Mladi na prvom mestu treba da obrate pažnju da ne nasedaju na senzacionalističke naslove. Kad negde vidite naslove tipa „Evo šta mediji kriju od vas…“, „Šokantno…“ ili „Velika tajna je otkrivena…“, najčešće će se iza toga naći neke lažne vesti, neki spin ili, u najboljem slučaju, neka reklama.

Korisnici društvenih mreža „upijaju“ informacije koje im stižu od strane grupa, stranica, svojih prjatelja… A izgleda da oni svima veruju podjednako. Što i nije baš mnogo pametno. Zato, zapratite profile koji nude prave i proverene informacije, npr. BBC, Nacionalnu geografiju ili neke od zvaničnih medija. Jer, postoji mnogo kanala koji nude prave informacije i korisne sadržaje – samo ih treba izabrati.

Ono što svako od nas, kao korisnik društvenih mreža, deli sa drugima je naša slika. Ono što delite je ono što podržavate, a to ste vi sami. I pored toga, mnogi od nas na mrežama pišu stavove koji nikako nisu potkrepljeni dokazima. Novinari i ljudi na javnim funkcijama imaju „veću težinu“ na društvenim mrežama. Njihove reči i njihovo obraćanje javnosti se drugačije posmatra i trebalo bi da njihov zadatak bude i edukacija publike na mrežama. Što ne mogu da urade na pravi način ako i sami postanu deo širenja lažnih vesti i dezinformacija.

Važno je proveriti sve što se objavljuje, i to iz više izvora. Velika većina korisnika društvenih mreža i dalje nije svesna koliko daleko može da ode informacija koju objave, koliko može dobrog ili lošeg da napravi.

Kao zaključak: kao i skoro sve drugo, i društvene mreže se mogu koristiti na pravi ili na pogrešan način. Samo poznavanje medijske pismenosti nama kao korisnicima može omogućiti da iz društvenih mreža izvučemo najbolje. Svaku informaciju treba proveriti višestruko, jer jedino tako dolazimo do onih pouzdanih.