Jovan Marinković izlaže u „Srećnoj galeriji“
Jovan Marinković, slikar rođen u Kruševcu, izlaže od sutra u beogradskoj „Srećnoj galeriji“. Rođen je 1965. godine u Kruševcu. Posle, sa odličnim uspehom završenog matematičkog odseka kruševačke gimnazije, zbog velike ljubavi prema slikarstvu, upisuje Fakultet likovnih umetnosti. Tamo je Jovan Marinković diplomirao, a onda i magistrira 1991. godine. Velike kontradiktornosti od prvih dana prate ovog umetnika. Od toga da je početkom 90-tih bio jedan od glavnih izbora znamenitog estetičara Milana Damnjanovića, do toga da je decenijama imao velike probleme da uopšte izlaže u Beogradu.
U nedavno objavljenoj knjizi Nikole Kusovca je pobrojan među srpske umetnike vredne pomena u poslednjih sto godina. Životni put od čoveka koji je 1984. bio upisan direktno na drugu godinu FLU, do umetnika koji danas otvoreno govori drugačije. Da je smisao akademije upisati je i završiti je, a onda, po mogućnosti, odmah zaboraviti sve u vezi s njom. To čini da na njega možemo da gledamo kao na nekog sa kime ćemo se ili složiti ili ne složiti, ali koji nas sigurno ni radovim, ni razmišljanjem neće ostaviti ravnodušnim.
Izvod iz autorovog teksta za katalog izložbe
„Sa nekih osam ili devet godina, kada mi je majka kupila knjigu Đine Piskel „Opšta istorija umetnosti“. Bio sam apsolutno očaran jednom malom reprodukcijom slike u toj knjizi. Tada sam prvi put i sam pokušao da nacrtam nešto opčinjen lepotom jednog umetničkog dela. Slika koja me oduševila bila je Vermerova „Devojka sa bisernom minđušom“. Naravno, blagog pojma nisam imao ko je Vermer. A i ono što sam nacrtao tom prilikom nije mi se nimalo svidelo. Zato to ne bih nazvao svojim pravim početkom bavljenja crtežom.
Pravi početak se dogodio kada mi je jedna dobra školska drugarica, još dok smo bili kod učiteljice, poklonila mali flomaster koji je imao divnu tanku crnu liniju. Nekako, na stolu su se našli neki mali papiri, verovatno za pisanje poruka na stolu, i ja sam tu počeo da crtam nekakve čudne crteže, nekakve male crteže pune nekih neobičnih oblika koje sam onda nazivao „vijugicama”. Napravio sam bezbroj tih malih crteža, bio sam izuzetno zadovoljan. Beskrajno sam uživao dok sam to radio. I zaista, moji roditelji, rodbina i prijatelji gledali su na ta mala čuda veoma blagonaklono. Moglo bi se reći da im se svidelo to što sam napravio.
Sada, sa distance od četrdeset godina, jer to se dogodilo negde 1978. ili 1976, mogao bih da kažem da sam u sebi baš onda otkrio žilu kucavicu svog bića. Negde u to vreme i baš crtanjem tih majušnih crteža došao sam do plamena koji će za nekoliko godina totalno zavladati u meni i to do dan danas.(…)
Osnovni impuls moje umetnosti je bila i ostala mašta. Nikada me nije zanimao realni svet oko mene. Privlačila su me umetnička dela koja su me nosila u neke druge svetove i koja su mi pokazivala čuda, Boš, Dali, kod nas Medijala, oduševljavao sam se Bunjuelom i Spilbergovim „Ratom svetova”, „Odisejom u svemiru” i ostalim čudima svetske umetnosti. Ako umetnost ne otvara neke druge svetove, nema razloga baviti se njome. (…)
Na ovoj izložbi, osim crteža nastajalih od najranijeg perioda mog stvaralaštva do danas, prezentovano je i nekoliko slika. Razlog tome je moje uverenje da se moji crteži, odnosno slike, ne mogu sagledati jedni bez drugih na pravi način.“
