KAKO ŽIVE STARIJE OSOBE U ALEKSINCU?: Čist vazduh nije dovoljan za bezbrižan život u trećem dobu

Starije osobe u opštini Aleksinac, bez obzira da li žive u gradskoj sredini ili malim, izolovanim selima, susreću se sa brojnim izazovima koji utiču na kvalitet njihovog života.

Prema podacima poslednjeg popisa stanovništva iz 2022. godine, opština Aleksinac broji oko 43.000 stanovnika. Analiza demografskih podataka pokazuje da broj starijih u ruralnim sredinama raste, a mnoge usluge su nedostupne u odnosu na one u gradskim sredinama. Ovakva situacija stvara brojne izazove za starije koji su ostali u svojim selima, bez odgovarajuće infrastrukture i institucionalne podrške.

Po svim pokazateljima, živeti na selu je daleko teže za starije građane. Dok u gradu mogu da se oslone na javne usluge, društvene mreže podrške i zdravstvenu zaštitu, na selu je život u trećem dobu mnogo zahtevniji, a često i izolovan.

Život u izolaciji i bez podrške

Tokom posete selima u okolini Aleksinca, zatičemo meštane koji se bore sa svakodnevnim problemima. U selu Tešica u dvorišu zatičemo šezdesetdvogodišnju Ljiljanu, sa kojom smo razlovarali o tome kako provodi svoje dane. Kaže da obožava svoj dom i dvorište puno cveća. Čuva piliće, a pas i mačka joj tokom proleća, dok uživa u svojoj bašti na svežem vazduhu i toplom suncu, prave društvo. Međutim, priznaje da je život na selu, uprkos svim lepotama sve teži kako godine odmiču.

Ljiljana ističe da su joj najveći problemi društvena izolovanost i nedostupnost medicinskih usluga. Zbog toga mora da se oslanja na pomoć svoje porodice.

„Idem kod lekara kada god mogu, ali to zahteva organizaciju. Sin me vozi, jer autobusa više nema. Doktori su ljubazni kada odem privatno, ali u državnim ustanovama nije uvek takoˮ, kaže Ljiljana.

Ona napominje i to da joj nedostaju stara društva i redovni kontakti sa ljudima, ali bar ima mogućnost da održava kontakt preko interneta i igra pasijans na tabletu, što joj ispunjava slobodno vreme tokom zime. Ipak, nedostatak bliskih susreta sa ljudima i ograničena mogućnost za društvene aktivnosti osećaju se u svakodnevici.

Sličnu situaciju zatičemo u malom selu Loćika sa 320 žitelja gde smo sreli bračni par Bratislava i Nadu koji su čitav život proveli radeći na selu.

Ovaj sedamdesetogodišnji par govori o tome kako su, kao mladi, živeli od svega što proizvedu, dok danas  čuvaju par životinja i obrađuju nešto malo zemlje jer, kako kažu, nema mladih koji bi im pomogli. Sa teretom godina i zdravstvenim problemima kažu da je sve teže živeti na selu.

„Ako želiš da imaš nešto, moraš mnogo da radiš i da se odrekneš mnogih stvariˮ, kaže domaćica Nada, dodajući da nisu mogli da odu na lečenje jer nije imao ko da brine o stoki.

„Ukoliko neko na selu ozbiljno oboli, sve staje. Nemaš koga da pozoveš za pomoćˮ.

Njima bi najviše značilo kada bi se mladi ljudi vratili na selo. Međutim, Bratislav ističe to da omladina nije svesna strogog odricanja. Mnogi su dolazili ali i brzo napuštali seosku sredinu zbog obaveza, koje su zahtevale konstantnu posvećenost:

„Kao mlad, ne možeš da odeš na letovanje ukoliko nema ko da čuva stoku. Isto važi i za stare, ukoliko se, razbole, odu da se leče desetak dana van kuće. Nema ko da odmeni, a stoku neko mora da čuvaˮ.

Društveni život je slab jer su mnogi napustili mesta u kojima su se rodili i odrasli, ali, u obližnjem selu, kaže Nada, ima nekih manifestacija, pa se ljudi i zabave tokom godine. Međutim, da bi se došlo do obližnjeg sela, a čak i grada, opet nailaze na izazov, jer, puteva, redovnih i čestih autobuskih polazaka, kao i bezbednog trotoara, nema. U takvim trenucima život u gradu izgleda kao spas, jer sve osnovne usluge postaju lako dostupne:

„Da mogu, sve bih ostavio i preselio se u manje mesto gde je sve blizuˮ dodaje naš sagovornik.

Grad nudi više mogućnosti, ali ne i bez izazova

Život na selu je izuzetno težak za starije ali i život u gradu, takođe, nosi svoje izazove. U susretu sa Ljiljanom (87) i Đorđem (88), koji žive u Aleksincu, saznajemo na kakve poteškoće sve nailaze.

„U gradu je lakše jer sve imaš nadohvat ruke. Možeš pešačiti, otići kod doktora, ići na manifestacije, sretati ljude. Moja Ljiljana i ja često odemo do poslastičarnice, pijace, izložbe ili manifestacije, sretnemo neke poznanike. To nam čini život lepšimˮ, objašnjava Đorđe.

Međutim, ni u gradu nije idealno. Đorđe ima problema sa hodanjem zbog slabijeg vida, a problemi sa trotoarima i nedovoljno prilagođenim javnim prostorima čine kretanje u gradu teže.

„Trotoari su puni rupa i betona koji je iskopan, a neke prodavnice nemaju ni rukohvateˮ, priča Đorđe dok Ljiljana kaže da nedostaje više klupa van centra grada, jer se tokom šetnje umore, pa koriste taksi-usluge, ili potraže pomoć porodice.

Starijima je potrebna veća institucionalna podrška, naročito u ruralnim delovima, gde je život sve izazovniji. Zdravstvene službe, bolja infrastruktura i organizovana pomoć za svakodnevne aktivnosti značajno bi poboljšale uslove života za mnoge koji su odlučili, ili primorani da ostanu u svojim kućama na selu.

Izvor: KruševacPRESS