Preci dočekivali prognane – naslednici se uplašili azilanata

Aleksinčani i migranti, osim u pojedinim slučajevima, su se do današnjih dana samo sreli u pričama i to u više navrata. Uglavnom, najave da će Aleksinac biti jedan od migracionih centara su u većini slučajeva kod domaćeg stanovništva izazivale zabrinutost, negodovanje i ponekad čak i proteste.

Zabeleženo je da je 19. novembra 2011. godine nekoliko stotina građana protestovalo u Aleksincu protiv ideje da se, navodno, azilanti iz Banje Koviljače presele u grad na Moravici. Nakon što je skup počeo u centru Aleksinca okupljeni građani su se tada uputili pešice ka praznoj vojnoj kasarni, koja je prema nekim najavama, mogla biti odrednica za smeštaj migranata. Na ogradi kasarne, ostavljen je transparent sa napisom „Nećemo azilante u Aleksincu”.

Nisu pomogle ni obećane donacije

Sećajući se tih dana dugogodišnji novinar i urednik nekoliko ovdašnjih lokalnih medija Ninoslav Miljković kaže da je bio jedinstveni stav da Aleksincu nisu potrebni migranti, da je pritisak na tadašnju aktuelnu lokalnu vlast dolazio ne samo od opozicije, već i od onih koji su podržavali vlast.

Protest nije sprečila ni izjava medijima tadašnjeg predsednika opštine Ivana Dimića iz Demokratske stranke Srbije da niko nije pregovarao sa lokalnom samoupravom o smeštaju azilanata i javno je podržao zahteve Aleksinčana da se kasarna ne koristi u te namene.

‒ Vojni prostor u Aleksincu treba iskoristiti za razvoj privrede. Inače, u toku su i pregovori sa Vojskom Srbije o razmeni imovine, čime bi lokacija nekadašnje kasarne bila iskorišćena za neku drugu namenu u svrhu razvoja opštine, a ne za smeštaj azilanata ‒ rekao je tada Dimić.

Sa sličnim problemom 2017. godine se suočio i njegov naslednik, tadašnji predsednik opštine Nenad Stanković, kadar Srpske napredne stranke. Te godine, migrantska kriza i otvaranje centra za azilante u Aleksincu ponovo zaokupljaju pažnju aleksinačke javnosti. Miljković kaže da je bilo ozbiljnih razmišljanja da se u delu tadašnje kasarne urede prostorije za prihvat migranata, a navodno u drugom delu bude preseljen određeni broj pripadnika žandarmerije iz Niša.

‒ Sećam se neformalnih razgovora sa predstavnicima Komesarijata za izbeglice koji su govorili da bi se objekti renovirali uz pomoć donacija jedne zapadnoevropske države, a da bi lokalna zajednica imala višestruku korist. Osim što bi ti migranti trošili novac za svoje svakodnevne potrebe, donatori su, navodno, bili spremni u znak zahvalnosti da pomogu unapređenje lokalne infrastrukture. Čak je i navođen primer Bujanovca koji je, navodno, zahtevao rešavanje vodosnabdevanja, a pojedine opštine su se zadovoljavale doniranjem cisterni i slično – kaže ovaj naš kolega, sumnjajuću u tu priču čoveka iz Komesarijata.

Miljković napominje da je u tom periodu u više navrata Aleksinac posetio Aleksandar Vulin, tadašnji ministar rada i socijalne politike. Njegove posete su bile u vezi sa unapređenjem socijalne zaštite i gradnje nove zgrade Centra za socijalni rad, ali se prilikom njih govorilo, istina neformalno, o smeštaju migranata.

‒ Tadašnje  opštinsko rukovodstvo, ali i šira javnost, nisu pred ministrom bili izričiti protiv smeštaja migranata, pa je on najverovatnije sebi stvorio iskrivljenu sliku o spremnosti Aleksinčana da prihvate nove stanare u ovom gradu, koji se znatno razlikuju od njih. Brzo se to izmenilo, čak i viđeniji lokalni političari su širili priče da se oni plaše za bezbednost svojih ženskih članova porodice i da će one biti ugrožene dolaskom migranata, navodeći da se tu radi o mlađoj muškoj populaciji ‒ kaže Miljković  uz napomenu da se ministar našao u čudu i navodno, kada su primedbe došle do njega, zatražio je od Komesarijata da reši problem u stilu „dosta mu je Aleksinčana koji ne znaju šta žele”.

Miljković smatra da je to, naravno, anegdota nastala iz glasina, ali iako možda nema podlogu u istini, ona je odražavala tada pravu situaciju na terenu. Uskoro su bili sve glasniji i brojniji oni koji su digli glas protiv migranata, pa su i ovog puta opštinski čelnici prihvatili da budu na strani naroda i zatraže od svojih kolega iz republike da se manu posla oko smeštaja migranata u Aleksincu.

O tome svedoči i objava na zvaničnom opštinskom sajtu iz 2017. godine koja glasi:

„Migranti ne dolaze u Aleksinac. Ovu vest u jutrošnjem razgovoru  Radio Aleksincu saopštio je predsednik opštine Nenad Stanković. Stanković je upoznao javnost da je juče na sastanku sa ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandrom Vulinom dobio uveravanje da Centar za smeštaj azilanata neće biti otvoren u Aleksincu, niti je bilo planirano njegovo otvaranje sredinom aprila, kako su najavili neki mediji”.

Mediji senzacionalistički pisali o grehovima migranata

Zašto je Aleksinac tih godina na migrante gledao sa nepoverenjem? Ninoslav Miljković smatra da su predvodnici protesta uspeli da ubede većinu građana da dolazak migranata nije humanitarno i političko već bezbednosno pitanje.

‒ Njima su na ruku išli i napisi u medijima koji su se odnosili na događaje kod nas i u Evropi u kojima su učestvovali pojedini migranti gde je bilo tuče, nereda, pa čak i silovanja u Nemačkoj. Da li je to bila puna istina ili poluistina, to i nije bilo važno za uplašeni narod  koji se ujedinio. Bilo je priča da će peticiju za sprečavanje dolaska migranata navodno potpisati i radnice kolektiva gde su pretežno zaposlne žene i rade u više smena ‒ kaže ovaj iskusni novinar i savremenik tih događaja.

Tako se završio jedan period suočavanja Aleksinčana sa mogućim dolaskom migranata. U međuvremenu, u poslednjih nekoliko godina, problem Aleksinca i celog jugoistoka Srbije je postao unutrašnja migracija. Odlazili su mladi ne samo u ekonomski bogatu Evropu već, i za Beograd i Vojvodinu i tamo se trajno naseljavali. Opština Aleksinac  se osmdesetih godina približila cifri od 70.000 stanovnika, zahvaljujući pre svega doseljavanju stanovništva. Po najnovijem popisu, jedva da nas ima nešto više od 40.000 duša, tačnije 43.098 stanovnika. Naše sagovornike ti trendovi ne iznenađuju i sada odbornik Ivan Dimić, nekadašnji predsednik opštine, za lokalnom skupštinskom govornicom stalno pokušava da nametne kao temu broj jedan odlazak mladih.

Miljković ukazuje na uznemiravajuće trendove i da je unutrašnja migracija pogubnija od azilantske, barem za Aleksinac.

‒ Bolje zarade, perspektivnije škole i fakulteti su samo neki od faktora koji odvlače mlade. Nekada su niški Elektronski fakultet i Niš bili sinonim za elektroniku. Danas, čak i mladi iz ovog, trećeg po veličini srpskog grada, odlaze na studije u Novi Sad i tamo ostaju, a da ne govorimo o malim sredinama poput Aleksinca. Ima se utisak da iza tamošnjeg Tehnološkog fakulteta stoje moćne kompanije koje su otvorile svoje pogone u tom gradu i mladim diplomcima nude uslove koje mogu samo da sanjaju ovde kod nas na jugu – kaže Miljković i dodaje da bi se ovom problematikom društvo trebalo ozbiljno pozabaviti.

Aleksinac kao granični grad prihvatao prognane 

Po njemu, kao i kod azilantske krize, i u slučaju unutarmigrantskih kretanja reaguje se emotivno, nezadovoljno, bez jasnog cilja i mehanizma kako kontrolisati situaciju i promeniti negativne tokove u pozitivne.

‒ Ako se ovako nastavi mala mesta na jugu, kao što je Aleksinac, ostaće bez radne snage, koje i sada nema dovoljno u svim segmentima privrednog života. Nećemo imati ni dovoljno majstora, pa ćemo ih morati uvoziti iz komšiluka, pa možda i sa nekih destinacija iz kojih nam dolaze azilanti ‒ podelio je sa nama svoje pretpostavke naš kolega.

Miljković kaže da je baš iznošenje pretpostavki naš problem, jer nemamo ozbiljne analize i donošenje mera kako se ne bi praznili prostori i dolazilo do promene strukture stanovništva. Takva kretanja  zahtevaju i određena kulturološka, ekonomska i socijalna prilagođavanja. Po njemu, to i ne bi bio problem, jer i danas po mišljenju Aleksinčana najukusniji hleb prave preduzetnici koji su došli sa strane, druge su nacije, i imaju veliki broj kupaca. Aleksinački Rudnici su naselje gde i sada žive  pripadnici više nacija sa eks ju prostora bez ikakvih problema.

‒ Aleksinac je već od oslobođenja od Turaka 1833. godine bio kao pogranično mesto, pa zatim rudarski grad i varoš na magistarlnom putu. To je skoro dva veka sredina gde ljudi različite nacionalnosti dolaze. Problem je što u mnogim slučajevima sledeće generacije tih novih stanovnika ne ostaju u gradu, pa Aleksinac izgleda kao „protočni bojler“. A kada nema podmlatka u gradu, nema ni njegovog razvoja. Zato imamo znamenite ličnosti iz Aleksinca koje su dale veliki doprinos razvoju Srbije, a ne i svom rodnom gradu ili mestu odakle im je poreklo ‒ rezimira naš sagovornik.

Jasno je da različiti faktori utiču na zauzimanje stavova jedne zajednice prema osetljivim pitanjima kao što je dolazak migranata. Ona izaziva pažnju javnosti iako najverovatnije ona u Srbiji, pa i u Aleksincu ne bi značajnije uticala na život lokalnog stanovništva. Migranti Srbiju vide kao prolaznu stanicu za krajnje odredište Zapadnu Evropu. Unutrašnje migracije koje tiho prolaze pored nas su pogubnije za gradiće poput Aleksinca. Verovatno bi i danas emocije pre progovorile u nama, nego racionalnost. A to najverovatnije znači da iz prošlosti nismo baš mnogo naučili.

Izvor: KruševacPRESS