SA KAKVIM SE PROBLEMIMA SUOČAVAJU OSOBE SA INVALIDITETOM?: Dug put do potpune inkluzije

Osobe sa invaliditetom u Srbiji svakodnevno se  u svom okruženju suočavaju sa brojnim preprekama koje im ometaju pristup osnovnim uslugama i mogućnostima za normalan život.

Iako je broj osoba sa invaliditetom značajan, prema poslednjem popisu stanovništva iz 2022. godine, njih je 356.404, društvo se još uvek nalazi na početku puta ka potpunoj inkluziji i pristupačnosti.

Filip Veličković je učenik četvrtog razreda Ekonomsko-trgovinske škole u Paraćinu i živi u malom mestu nadomak grada. Iako se na prvi pogled ne izdvaja od svojih vršnjaka, njegov život nosi izazove sa kojima se oni ne suočavaju. Kao osoba sa invaliditetom svakodnevno se bori  sa preprekama koje testiraju njegovu fizičku i psihičku snagu.

Jedan od najvećih problema sa kojim se osobe sa invaliditetom suočavaju u Paraćinu je neprilagođenost javnih prostora. Kafići, restorani, prodavnice i mnogi drugi objekti nemaju pristup za osobe u invalidskim kolicima.

“Jedino gradska apoteka ima pristup za kolica. Ako pogledamo kroz centar grada, svaki ulaz mora da ima nagib da bi mogao da se pristupi. U samo jedan kafić  mogu da uđem i zato čekam leto da bih sedeo u bašti.  To je nešto što se može lako rešiti, jer nisam ni prvi ni poslednji u kolicima”, ističe  Filip.

Nedostatak rampi za kolica – prepreka za kvalitetno obrazovanje

Neprilagođenost škola i obrazovnih institucija osoba u kolicima je takođe veliki problem.  Iako postoje škole koje imaju prilagođene uslove, poput Ekonomsko-trgovinske škole u Paraćinu, mnoge škole to još uvek nisu učinile.

,,Osnovna škola “Stevan Jakovljević” kada sam trebao da upišem prvi razred nije imala rampu. To  je bila najbliža škola mestu gde ja živim i moja majka je insistirala da naprave rampu. Sličan problem se desio pri upisu u srednju školu. Svi su mi savetovali  da upišem Gimnaziju zbog svojih interesovanja. Da sam mogao da biram upisao bih Bogosloviju, to mi je bila prva želja, ali nisu imali ono što je meni potrebno. Uz to, đaci Bogoslovije stanuju u internatu  što bi dovelo do dodatnih komplikacija. Ekonomsko-trgovinska škola je najbolja za kolica, zato sam je i upisao”, objašnjava naš sagovornik.

Problem pristupačnosti obrazovnih ustanova ograničava razvoj osoba sa invaliditetom  i mogućnost ostvarivanja snova. Zbog neinkluzivnosti prostora u školama Filip je retko učestvovao na takmičenjima  što je moglo da ga košta Vukove diplome.

Neprilagođenost nije ograničena samo na komercijalne objekte i obrazovne ustanove. Javne institucije poput opština, biblioteka, sudova i zdravstvenih ustanova često nemaju odgovarajući pristup. U mnogim slučajevima, rampa je postavljena, ali je ulaz sa stepenicama ili je pristup još uvek ograničen.

“Osnovne stvari nisu prilagođene za kolica. Kada sam vadio ličnu kartu u opštini  mene je bilo strah rampe koja je imala oštar nagib i samo sam razmišljao kako ću da siđem. Biblioteka i  Muzej u Paraćinu nemaju  pristup za kolica. Sud ima ulaz sa rampom ali čim se uđe nalaze se stepenice”, nabraja Filip.

Rampa u crkvi u Paraćinu postoji oko deceniju a Filip je svojim angažovanjem doprineo  da se postavi rampa na mestu gde se pričešćuju ljudi. Nakon toga crkva je pokazala inicijativu i postavila rampu do palionice sveća.

,,Roditelji su mi najveća podrška i bez njih ne bih bio u mogućnosti da vodim normalan život. To je mnogo tužno, jer kada sam ja mogao , znam da i drugi mogu, ja nisam poseban’’, dodaje Filip.

Strah od osamostaljenja

Filipu je želja da sledeće godine upiše Bogoslovski fakultet u Beogradu. Postoje brojne prepreke, počevši od doma, prevoza pa do same institucije. U Paraćinu je uvek imao pomoć i podršku roditelja, međutim u slučaju upisa fakulteta moraće  da se  u potpunosti osamostali. A šta će biti ako u blizini ne postoji prodavnica sa prilagođenim ulazom ili zgrada sa odgovarajućim  liftom?

“Smatram da je to više problem mentaliteta našeg naroda  jer na nas gledaju kao da smo bolesni, kao da smo niži od drugih. Istina je da smo mi u potpunosti jednaki. Ovaj problem nije samo pitanje fizičke nepristupačnosti, već i društvenog stave koji je potrebno promeniti kako bi se osigurala veća inkluzij”, priča Filip.

Osobe s invaliditetom često imaju posebne potrebe koje zahtevaju mnogo pažnje, ljubavi i prilagođenog pristupa.

“Odlučila sam da dam otkaz kako bih se u potpunosti posvetila njegovim potrebama i razvoju. Dok su deca mala, ključno je ulagati  trud u vežbe i rad koji podstiču njihov napredak. Ali  isto tako, važno je omogućiti im da uživaju u stvarima koje vole, jer to doprinosi njihovom zadovoljstvu i osnaživanju”, priča Dada Stanojević iz Stalaća.

Dada je majka odraslog sina, Vanje, koji ima 36 godina i boluje od cerebralne paralize.

,,Najlepši trenuci u ovom putovanju su svaki napredak deteta. Poseban trenutak za nas bio je kada je krenuo u klub i pronašao društvo osoba sličnih sebi. Tada je počela njegova socijalizacija, otvorenost i komunikacija. Bilo je divno videti ga srećnog i zadovoljnog, znajući da je pronašao prostor u kojem može da se izrazi i uživa.’’, ističe Dada.

,,Ipak, moram naglasiti da osobe sa invaliditetom iz sela i ruralnih sredina i one iz gradova nemaju iste mogućnosti. U gradovima postoji više udruženja, centara i klubova, što pruža dodatne prilike za razvoj i socijalizaciju. S druge strane, prednost života u manjim sredinama je ta što zajednica često bolje prihvata osobe sa invaliditetom – dok su u velikim gradovima često neprimećeni i prepušteni sami sebi. To je moje iskustvo i mišljenje.’’, iznosi svoja zapažanja Dada o specifičnostima života u selu i gradu za osobe sa invaliditetom.

Izvor: KruševacPRESS