Umesto čestitke

Nikad više ukrasa, šarenila i svetla na kruševačkim ulicama pred doček jedne Nove godine. I nikad više očaja, nesreće i jada na licima mojih sugrađana. Koliko god sijalo i svetlucalo, neće biti dovoljno da osvetli prazne novčanike i ojađene porodice.

Šta god vi mislite o dočecima, proslavama i sličnim manifestacijama nade u bolje sutra – vaša je stvar. Ali, ja mislim da, realno, ne postoji više ni nada, a ni volja za promenom na bolje. Kako nam je, tako nam je. Oni koji misle drugačije, shvatili su da to što žele neće naći od Bagdale do Rasine i od Morave do Jastrepca. Oni znaju da to „nešto“ postoji najbliže u Beogradu, ali mnogo izvesnije što dalje budu otišli.

Sretnem danas jednog poznanika, i ponovi se priča koja se vrti zadnjih oho-ho godina. Kako si? Dobro sam, evo vratih se pre par dana iz Ciriha, obišao starijeg sina. A mlađi? Mlađi je u Nemačkoj… U ulici u kojoj sam ranije živeo ima malo klinaca. Ostali su samo starci, babe i dede neke dece koja rastu u Sidneju, Beču, Torontu, Berlinu, Londonu… Glavna tema u međusobnim razgovorima ovih staraca je: čiji su potomci dalje od kuće. Ćuti, tebi je lakše, tvoji su bar u Evropi, nije ni Minhen preko sveta. Šta ću ja sa mojima na Novom Zelandu…?

Mi tvrdoglavi i uporni iz moje generacije smo još tu. I nećemo nigde odavde. Samo, naša deca već sve vide i sve shvataju. I već po završetku osnovne škole imaju ispolagane sve stepene kurseva najmanje jednog svetskog jezika, a dobar deo njih barata odlično sa dva. I ni jedan od njihovih planova nije vezan ni za Kruševac, ni za Srbiju. Nema ni razloga. Ni potrebe. Ako treba da ovde rade za nekog stranca i žive kako se sada živi u zemlji, zašto ne bi radili za istog tog stranca, ali tamo gde je koliko toliko prijatnije. Naravno, znam i ja za sve mane takvog okruženja, ali tamo negde postoji bar minimalna šansa za neki prihvatljiviji način života. Ova Pandorina kutija koja je dopala nama spakovana je bez jedinog vrednog sastojka.

Šljašteći ukrasi, praznična ulična rasveta i buka novogodišnjeg koncerta samo će malo zamutiti jasnu i oštru sliku beznađa i predaje. Čudim se jedino ovima koji, nesvesni i srećni, kradu i bogate se misleći da postižu nekakav veliki uspeh u svojim malim životima. I neka misle tako i dalje. Dok budu mogli i imali čime.

A sutra je još jedan sasvim običan dan, obeležen drugim brojevima, ali opet tamno sive boje, hladan i predugačak za mnoge moje sugrađane. Njima ću pokušati da poželim mnogo više dobrog u svakom novom jutru koje je pred njima. Toliko mogu i hoću.