ŽIVOT SA PREDRASUDAMA: Teško je biti Rom, a još teže Romkinja

Romkinje u Kruševcu se svakodnevno suočavaju sa brojnim problemima a jedan od najvećih je diskriminacija prilikom zapošljavanja.

–Diskriminacija, nezaposlenost  i siromaštvo i dalje su naši najveći problemi. Teško je kada si Rom, ali je još teže kada si Romkinja jer, kao žene,osim od većinske zajednice, diskriminaciju često trpimo i od strane najbiližih.Zbog ugovorenih maloletničkih brakova većina nas ostaje bez obrazovanja, što je kasnije pogodan teren za partnersko i nasilje u porodici– objašnjava Milica Petrović (48), aktivistkinja „Peščanika“ i „Romani cikne“, ovdašnjih udruženja koja se bore za prava žena.

Milica je, kao i većina njenih sunarodnica i sunarodnika, odrasla u ekstremnom siromaštvu. Završila je šest razreda osnovne škole, rano se udala i izrodila troje dece o kojoj je izvesno vreme brinula sama. Upravo zbog teškog detinjstva koje je imala, istrajala je u nameri da svoju decu odškoluje. U međuvremenu, završila je osnovno obrazovanje u školi za odrasle, potom i kurs za bolničarke.

–I pre nego što sam postala aktivistkinja, imala sam svest o tome koliko je obrazovanje važno, ako želimo da se oslobodimo svih nepravdi koje su nam nametnute rođenjem. Bila sam istrajna u tome da moja deca završe školu i radila najteže poslove kako bi im to omogućila.

Ćerka Tamara je završila je Visoku strukovnu školu za vaspitače i specijalističke studije za rad sa decom iz društveno osetljivih kategorija, ujedno je i nastavnica romskog jezika. Rade je po profesiji kuvar, a najmlađi Aleksandar je završio za vozača motornih vozila.

– Bilo je problema oko pronalaženja posla i to iskuljučivo zbog boje kože. Jedan od primera je kada je sin pozvao telefonom poslodavca koji je tražio pekara. Rečeno mu je da se još uvek niko nije javio i da dođe na razgovor, a kada ga je vlasnik pekare video, bez razmišljanja je kazao da mu ne treba radnik. Takve i slične situacije teško su podnosila i deca i ja, pa sam često preispitivala sebe da li je vredeo sav trud koji sam uložila u njihovo obrazovanje.

Milica kaže da u poslednjih nekoliko godina ima pozitivnih pomaka kada je obrazovanje Roma i Romkinja u pitanju, ali da to još uvek nije dovoljno. Prema podacima romskog civilnog sektora, Kruševac trenutno ima šestoro studenta romske nacionalnosti. Takođe, u našem gradu ima i sve više Romkinja među lekarima, medicinskim sestrama, frizerkama, profesorkama, advokatima, vaspitačicama…

–Stiče se utisak da je sve više Romkinja koje shvataju koliko je obrazovanje njihove dece važno. Trude se da im obezbede bolje uslove, da ih u školu pošalju čiste, da im obezbede potreban pribor za školu, uslove za učenje…

Ipak, kako kaže, to nije uvek lako.

– Romkinje rade uglavnom sezonske i to one najteže poslove koji drugi neće da rade. Sade i bašte u svom dvorištu, dovijaju se, snalaze. Muževi im često zarađen novac uzimaju, pa moraju da kriju deo zarade kako bi imale pre svega za decu.

Problem je i to što u nekim romskim naseljima ne postoje ni osnovni uslovi za život:

–U rubnim delovima naselja Panjevac, gde žive Romi, nema kanalizacije, vode, asfalta, ne mogu da operu veš, da se okupaju, a dok prođu kroz blato u svom naselju, deca u školu dođu prljava. Onda ih vršnjaci zadirkuju i to često bude razlog da odustanu od škole.

Obrazovanje kao preduslov za izlazak iz siromaštva

Udruženje „Romani cikna“, čija je Milica aktivistkinja, već deceniju i po radi na osnaživanju Romkinja, pre svega u oblasti obrazovanja.

–Na početku je bilo teško naterati ih da dođu na neku radionicu, nisu videle svrhu, bile su nepoverljive. Problem su bili muževi ali i ostatak porodice, branili su im da dolaze. Da bi se „opravdale“ kod kuće i da ne bi morale da dolaze tajno, obično smo im pri odlasku davali neki simboličan poklon, kafu i slično, da ponesu kući.

Milica smatra da je ovo udruženje uspelo da približi značaj obrazovanja brojnim Romkinjama, ali da još mnogo treba da se radi na tome.

– Zbog ugovorenih maloletničkih brakova većina Romkinja ostaje bez obrazovanja, a to je onda pogodan teren za nasilje u porodici i partnersko nasilje. Institucije, nažalost, i dalje ne reaguju.

Da su u romskoj zajednici žrtve nasilja žene svih životnih doba, pokazala su i istraživanja koja su ranije sprovele organizacije u okviru Romsko ženske mreže, koja inače pruža značajnu podršku Romkinjama ali i svim udruženjima koja se bore za njihova prava:

–Najveći broj njih izložen je kombinovanom fizičkom i psihičkom nasilju, ali vrlo malo njih nasilje prijavljuje policiji. Nasilnici su većinom sadašnji i bivši partneri, ali i svekrve, svekrovi, očevi, braća, ujaci, stričevi. Fizičko nasilje obično prati i vređanje, a prema svedočenju anketiranih Romkinja, članovi porodice ih, pored toga što im ne daju novac za kupovinu hrane i ostalih potrepština, često primoravaju da napuste posao ili im pak uopšte ne dozvoljavaju da se zaposle – kaže naša sagovornica, dodajući da Romkinje koje su žrtve nasilja retko traže pomoć, a kada to i učine, većinom su nezadovoljne reagovanjem nadležnih institucija.

Govoreći o odnosu većinske prema romskoj zajednici, Milica kaže da je (ne)vidljiva diskriminacija prisutna na svakom koraku.

–Većina Roma i Romkinja koji nisu baš vidljivo tamnoputi, krije svoju nacionalnost, kako bi izbegli diskriminaciju. Nije lako kada nešto čega se suštinski ne stidite, morate da krijete samo da biste bili prihvaćeni, pronašli posao ili zaštitili svoju decu. Tamnoputima je mnogo teže, kao da im na čelu piše „neradnici, lopovi, prljavi“…

Upravo to što ih smatraju neradnicima, MIlica vidi kao najveću predrasudu o Romima:

–Ako neko radi brojne sezonske poslove koje niko drugi neće jer su teški i nedovoljno plaćeni, ako neko po čitav dan, po kiši, snegu ili velikoj vrućini gura kolica od jutra do mraka i sakuplja sekundarne sirovine ili nešto drugo kako bi prehranio porodicu, da li je to neradnik? Neradnika, lopova i prljavih nema samo među Romima, ali smo mi manjina u Srbiji, pa nas je lakše „etiketirati“.

Predrasude poslodavaca

Ističe i to da Romi koje rade sezonske poslove, uglavnom rade u „sivoj zoni“, te da su Romkinje neretko izložene i seksualnom uznemiravanju od strane poslodavaca.

–Većina nema ni dana radnog staža iako godinama rade. Čitave porodice odlaze u nadnicu, vode i decu da rade, to su uglavnom neki poljoprivredni radovi, rade po čitav dan, od ranih jutarnjih sati do mraka. Plaćeni su minimalno i naravno nisu prijavljeni. Na sve to, prema svedočenju nekih Romkinja, dešava se da gazde koje ih angažuju neće da im isplate pošteno zarađene dnevnice i seksualno ih ucenjuju.

Lokalna Strategija ima osam prioritetnih oblasti, a to su borba protiv ciganizma kao oblika rasizma, i diskriminacije, siromaštvo i socijalna isključenost, participacija, obrazovanje, zapošljavanje, zdravlje, stanovanje i socijalna zaštita.

Iako je u petoj deceniji života, Milica još uvek nije uspela da pronađe stalni posao. Tvrdi da je „krivac“ za to njena boja kože:

–Nisam nikada birala posao, radila sam i najteže poslove da prehranim porodicu. Ipak, nikada nisam uspela da se zaposlim za stalno, jer to što sam vredna i posvećena poslu, nije dovoljno ako si Romkinja. Desilo mi se da sam sa kumom koja je bele puti ušla u kinesku radnju gde su tražili radnicu. Ona je pitala vlasnika radnje za posao, on je potvrdio da mu treba radnica, ali kad je shvatio da ja tražim posao, rekao je da mu nije potrebna. Bila sam baš ponižena.

S duge strane, njena prijateljica M.V. (44)  koja je „imala sreće“ da nije tamnoputa a Romkinja je, uspela je da dođe do posla.

–Zaposlila sam se u jednom frizerskom salonu, vlasnica nije znala da sam Romkinja, boja kože me nije „odala“ a ja se nisam izjašnjavala. Mušterije su bile zadovoljne, samim tim i gazdarica, stalno me je hvalila, do trenutka kada je saznala da sam Romkinja. Tada je usledio momentalni otkaz. Otvorila sam nakon toga svoj salon, izborila sam se za sebe, posao mi sada ide dobro.

Ova preduzetnica kaže da se i sada dešava da neka mušterija koja ne zna da je ona Romkinja,ima neki loš komentar o ovoj nacionalnoj manjini.

–Predrasude postoje i to ne samo kada su Romi u pitanju. Uvek se potrudim da objasnim zbog čega je većina loših stvari koje nam se pripisuju, neosnovana. Ja sam vredna, odlično radim svoj posao, moje mušterije su zadovoljne i uvek mi se vraćaju.  Moje dete je dobar đak, vredan je u svakom pogledu i „prkosi“ prerasudama da su romska deca manje pametna, da su prljava….

Žrtve ugovorenih brakova

Dok su neke Romkinje uspele da se izbore svoje „mesto pod suncem“, većina nažalost još uvek živi ispod ljudskog dostojanstva.

–Udala sam se sa 13 godina jer su me roditelji prodali. Trpela sam batine godinama, stalno me psovao i govorio da sam glupa, nisam ni pokušala da se vratim kod roditelja, znam da me ne bi primili. Onda je muž umro i sad ne znam da li mi je lakše ili teže jer moram da nahranim petoro dece. Nemam posao, preturam po kontejnerima, nađem nešto od hrane, garderobe…Nemam ni školu, a i da imam, ne verujem da bi me neko zaposlio. Moram da živim zbog dece, a ne živi mi se – ispričala nam je jedna Romkinja (29).

Inače, prema poslednjem popisu na teritoriji grada Kruševca živi 2.063 lica romske nacionalnosti ( 1,8 odsto od ukupnog broja stanovnika) , dok ih prema podacima poznavalaca prilika na terenu ima između 3.550 i 4.000. Njihov položaj ne razlikuje se puno od položaja romske populacije na nivou Srbije.

Na teritoriji grada Romi žive uglavnom u podstandardnim naseljima, u prvoj gradskoj zoni je to naselje “Marko Orlović”. Drugo po veličini je prigradsko naselje Panjevac. Romi žive i u seoskim sredinama kao što su Čitluk, Dedina, Naupare, Sezemče, Veliki Šiljegovac, Trebotin, Jasika i Mudrakovac. U seoskim naseljima su objekti raštrkani u različitim delovima sela, tako da ne postoji skupina 10-15 objekata na jednom mestu, da bi ove seoske romske kuće imale status romskog naselja. Izuzetak je naselje u Čitluku.

Kako je navedeno u lokalnoj strategiji za socijalno uključivanje Roma i Romkinja za period od 2022. do 2030. godine, Romkinje su u posebno ranjivoj poziciji i predstavljaju najugroženiju i najmarginalizovaniju grupu u Srbiji. Uprkos pomacima koji su napravljeni u prethodnom periodu, one i dalje trpe višestruke oblike diskriminacije. Patrijarhat, nizak nivo obrazovanja, loš socio-ekonomski položaj, nasilje u porodici i rani brakovi su najveći problemi koji ugrožavaju bezbednost Romkinja.

Jovana Pavlović

Fotografije: Privatna arhiva, “Romani cikna”

Izvor: KruševacPRESS